Годинава секоја нова песна и телевизиско појавување на Мiley ме возбудуваа како во старите добри денови, кога и јас и Miley бевме неизживеани тинејџерки.
Едно е сигурно, а тоа е дека Miley има боја на вокал која лесно може да се адаптира на било кој жанр. Според мене, таа го има можеби и најдобриот вокал на нејзината генерација (Ariana Grande лично никогаш не ми се допаѓалa).
Па, адекватно на тоа, после број кавери на рок класици ( Black Dog – Led Zeppelin, Heart of Glass – Blondie и многу други ), нова mullet фризура и нов f*ck you имиџ, пробувајќи да избега од шематскиот пат кој ја следи, Miley го сними Plastic Hearts.
Продуценти на албумот се Andrew Watt (кој соработува со Jason Bonham, Glenn Hughes, Ozzy Osbourne, Selena Gomez, Camila Cabello) и хит-мејкерот Mark Ronson, a во него може да се најдат и соработки со Joan Jett, Billy Idol, Stevie Nicks и Dua Lipa.
Plastic Hearts е исфорсиран, пластичен обид на Miley да надомести за сите Disney денови во кои била приморана да работи под притисок и туѓо влијане, да го тргне настрана митот за поп сензација и да се апстрахира од американската поп сцена.
За жал, овој албум е нејзин тотален регрес како музичар: исто како во раните 2010-ти, кога Jonas Brothers и Мiley Cyrus си играа rock and roll и веруваа дека се рок ѕвезди само затоа што носea ол-стар патики и знаea добро да ракуваат со микрофонски сталак, Plastic Hearts си игра rock and roll и верува дека е рок албум само затоа што има неколку темпирани гитарски сола и гостувања од еминенти рок имиња. А да, и album cover фотографиран од Мick Ross, кој го има овековечено духот на David Bowie и Debbie Harry.
Досега, без воопшто да го слушнеме албумот, Miley личи на разгалено детиште кое ја злоупотребува моќта на татко ѝ за да добие нешто што не ни ѝ ни треба, само за да докаже поента; еуфоријата, мелодрамата и желбата за преродба го сечат во лет природниот тек на Miley како артист.
За мене рок е храброст (не декаденција по секоја цена), комплексност, фуриозност, бегање од очекуваното … а Miley, која последниве пет години е олицетворение на тие карактеристики, во овој албум се покажа во тотално спротивно светло.
WTF Do I Know e поп „ветрушка“ скриена во гранџ костум, налик првите тинејџерски албуми на Miley.
Plastic Hearts бега од траекторијата, обогатена со catchy бонго и рапаво-харизматичниот глас на Miley… и токму кога ќе си помислиш дека албумот има потенцијал, доаѓа Angel Like You, досадна, патетична и предвидлива балада (тука некаде се и Golden G String и Never Be Me).
Prisoner со Dua Lipa е класична радиска диско – поп песна која, колку и да е catchy, во моите очи не го искористува потенцијалот на комбинацијата на двата контрастни вокали. Gimme What I Want е патетична комбинација на рок и синт поп со Harry Styles – вид завршеток и исфорсирана гитарска мелодија.
Соработката со Billy Idol, Night Crawling e неуспешна мисија и за двата артисти – Мiley Cyrus пробува да го стаса Billy Idol, Billy Idol пробува да ја стаса Miley Cyrus, но и двајцата се одминуваат со брзината на светлината. Во неа нема ништо автентично, а легендарното и вонвременското е застапено повеќе од што треба… преку Billy Idol кој ги користи истите вокални тактики како во White Wedding. Од друга страна, Bad Karma со Јоаn Jett е интересна симбиоза на ретро и свежо, на рок и кантри, на најдобрите квалитети на двата артисти… со суптилно еротични извици кои се најнеконвенционалната и најинтересната мелодија која може да се слушне во овој албум.
И за крај, ремиксот на Midnight Sky/ Еdge of Seventeen со Stevie Nicks е врв на постмодернизмот; кога ја слушам Stevie Nicks, која има испеено песно како Dreams и Gypsy, како ја пее Midnight Sky и како две комплетно различни песни од различни музички ери успешно коегзистираат, се потсетувам на универзалноста на музиката, а со тоа и на причината зашто сум љубител на музика.
Во Plastic Hearts ми недостига експерименталност, олабавување на стегите како во Bangerz ерата, игра на вокал како таа која Мiley си ја дозволува кога пее песни од Dolly Parton и Led Zeppelin. Наместо тоа, добиваме цензурирана верзија на aртист познат по немањето влакна на јазикот, во музичка форма која не трпи глума и неискреност.